Strahovi

Ovo je tema vezana za strahove koji mogu da se povežu sa usvajanjem...

Ja imam jedan konkretan primer koji je već počeo malo da me brine pa ako imate neki savet, sugestiju napišite. Vilenjak otkako je došao u naš stan plaši se da ostane sam u sobi, da se zatvore bilo koja vrata. Ne znam da li sa tim mogu da se povežu ružni snovi ali i oni ga muče skoro svake noći pa me budi bar jednom. Ali da se vratim na sobe i strahove, posto me je Sara jednom savetovala da pokušam sa vikanjem i pričanjem to i praktikujem. To je jedan od najboljih saveta koji sam dobila i baš sam Sari zahvalna zbog toga. Dok to nisam primenjivala morali smo stalno da budemo u istoj sobi... Ovako bar se krećemo po stanu ali i dalje moramo da se dovikujemo. Retko kad se zaigra pa ostane sam u nekoj sobi a kupatilo tek tu stalno traži da ga neko čuva, kupatilo je "najopasnije". Ako je sa mužem u drugoj sobi od one u kojoj sam ja i on ode u wc znači zna da je to pet minuta odmah je već doleteo kod mene. Ono što je neobično je da se to dešava samo u našem stanu. Dok je bio kod hranitelja nikakvog straha nije pokazivao, trčao je po svim sobama, peo se na sprat i silazio. Skoro kad smo ih posetili isto se ponašao. Isto je i kod moje majke a muž kaže i kod njegove (idu najčešće sami kad sam ja na poslu). Moja majka misli da sam ja slučaj kad odem kod nje pa paničim jer je dete ostavila samo u sobi, dete se ne plaši ni da ostane samo u zatvorenoj sobi a kamoli da nas nešto doziva a ostane pa i sam crta i sl. Kod nas u stanu to nema šanse i to ne mislim da se folira, on se zaista plaši. Pokušavala sam da razgovaram sa njim, da mu kažem da u stanu sem nas nema nikoga, da mi objasni čega se plaši. Kaže nešto za nas odrasle neshvatljivo tipa plaši se vuka(mada s obzirom da zna bajku o Crvenkapi kao i onu o tri praseta kao neku simboliku mogu da shvatim, neko ko dolazi sa stane i hoce da nas napadne). Danas sam pokrenula i priču o tome kako se kod bake ne plaši a u sopstvenoj kući se plaši. Kaže kod bake je manji stan, a to što je manji je neznatno, nikakva bitna razlika. Mislila sam da je možda strah da će opet socijalni radnici doći i negde ga odvesti. Ali valjda sada kad je prošlo konačno usvajanje to bi trebalo da prodje. Objašnjavala sam mu da nemamo nikakvu više obavezu da ih vidjamo, pokazivala mu svaki dokument koji smo dobili i objašnjavala da tu piše da smo mi roditelji a on naš sin da živimo tu i tu, bili smo i kod hranitelja i video je da smo se vratili natrag i da je tamo nova beba na hraniteljstvu, takodje sam vezivala konačno usvajanje za polazak u vrtić a evo sad i tu krećemo ali ne primećujem da se strahovi povlače...

Baš planiram da podignem ovu moju temu i nešto pišem kad nadjoh ovaj članak... nemam kad da pišem, to ću kasnije...

http://www.najboljamamanasvetu.com/2012/02/strah-i-anksioznost-kako-pomoci-detetu-koje-se-plasi/

Periodi straha i anksioznosti kod dece su normalni tokom odrastanja. Često su deca stidljiva, strah ih je novih stvari, plaše se mraka ili odvojenosti od roditelja. Ovakvi problem jesu uobičajeni, ali ih ipak treba pažljivo tretirati. Po mišljenju psihologa problem anksioznosti je jedan od najčešćih emocionalnih poremećaja kod dece, a ukoliko se ne obrati pažnja na taj problem, on kasnije može da utiče na svakodnevni život deteta. Čak i veoma mala deca mogu da iskuse ovo osećanje.


Koja je razlika između straha i anksioznosti?
Deca doživljavaju različite oblike straha i anksioznosti od trenutka kada se rode. Nekada nam dete plačem ili nervozom jasno stavi do znanja da je uplašeno. Ali, nekada je teško indentifikovati anksioznost kod deteta, posebno kod dece kojima je teško da podele svoja osećanja sa drugima.

Anksioznost je normalno emocionalno stanje koje svi osete u raznim trenucima u životu. Usko je povezano sa strahom, koji je takođe neophodna emocija koju svi osećaju. Potrebno je da se plašimo određenih situacija kako bismo sebe zaštitili od opasnosti. Strah opisujemo rečima uplašen ili prestravljen i on je koristan osobi kada je, na primer, spreči da se približi opasnoj životinji. Anksioznost je vezana za očekivani, predviđeni strah od nečega što će se desiti u budućnosti. Za opisivanje anksioznosti koriste se reči kao zabrinutost, nervoza, napetost, stidljivost, opreznost. Anksioznost je korisna kada smo suočeni sa nekom teškom situacijom i normalno je da se ona javi npr.pred ispit ili pred obraćanje grupi ljudi. Ona nam pomaže da se pripremimo za težak zadatak.


Predispozicije za anksioznost kod dece

Genetika svakako igra značajnu ulogu kod razvijanja anksioznosti kod dece – naime, deca čiji su roditelji anksiozni ili depresivni imaju 7 do 11 puta veće šanse da razviju ovaj poremećaj u poređenju sa decom u čijim porodicama nema takvog genetskog nasleđa.


Takođe, osetljivija, stidljiva i povučena deca imaju veće šanse za razvijanje anksioznosti, jer su u samom početku negativna i sklona tome da izbegavaju učestvovanje u različitim aktivnostima zbog straha.


Razumevanje anksioznosti u detinjstvu

Normalno je da deca ponekad osećaju blagi strah i da njega ne treba mešati sa anksioznošću. Roditelji treba da se zabrinu tek ako strahovi postanu preterani i dete zbog njih ne uspeva da funkcioniše u svakodnevnom životu. Čak i tada, roditelji treba da budu svesni da se anksioznosti ne treba plašiti, već reagovati tako da se ona ublaži i prevaziđe.


Postoji više tipova strahova koji se kod dece često preklapaju:


Strah od razdavajanja

Deca koja osećaju ovu vrstu straha se plaše da će se desiti nešto loše kad su odvojeni od mame i tate. Često dobijaju da budu bez roditelja, bilo da idu u školu, prespavaju kod prijatelja ili ostanu kod kuće sa nekom drugom osobom koja ih čuva.

Društveni strahovi

Ova deca su stidljiva ili povučena, u nekim slučajevima brinu o tome šta drugi ljudi misle o njima. Dete sa ovakvim strahom izbegava situacije u koje je uključeno više osoba i ima poteškoće u stvaranju prijateljstava.

Specifični strahovi

Dete može da se plaši neke specifične situacije ili predmeta, na primer vode ili pasa. U ovim slučajevima, strah može da postane toliko intenzivan da dete izbegava situacije u kojima treba da se suoči sa svojim strahom.


Uopštena anksioznost

Ova deca preterano brinu i to o svemu, od toga da li će stići da urade domaće zadatke, preko toga kako će se pokazati u sportu kojim se bave, brinu o članovima svoje porodice i svim novim stvarima sa kojima se suočavaju. Često traže podršku, a mogu da pate i od nagona za povraćanjem, glavobolje ili problema sa spavanjem.

Opsesivno kompulsivni popremećaj

Deca sa ovim problemom imaju tendenciju da ponavljaju postupke ili misli, i to obično one vezane za neki strah. Na primer, dešava se da stalno proveravaju da li su vrata zakjučana iz straha od pljačkaša.


Vodič za roditelje: kako da pomognete detetu, a ne smetate

Roditelji mogu da imaju kako pozitivan tako i manje pozitivan uticaj na dečje strahove.


Neke od roditeljskih akcija sa pozitivnim uticajem su:


Podsticanje hrabrog ponašanja kod dece.

Ohrabrite dete da se postepeno suoči sa svojim strahovima. Roditelj treba da osmisli male korake u ovom pravcu kako bi dete imalo osećaj da kontroliše situaciju kad se suočava sa svojim strahom. Ponavljajte ove male korake i nagradite dete za svaki korak. Mala deca posebno dobro reaguju na simbolične nagrade kao što su, recimo, zvezdice za svaki uspešan korak.


Empatija.

Nastojte da se stavite u detetov položaj i pokušate da razumete strah koji ono oseća. Ovde je važno da zapamtite da obraćanje pažnje na neko ponašanje utiče da se ono javlja češće, dok nedostatak pažnje čini da se ono dešava ređe. To međutim ne znači da treba da ignorišete dečje strahove, već da obratite što manje pažnje na njih i ne dižete paniku i stavljate ih u prvi plan. Sa druge strane, kad dete pokaže hrabrost, to treba naglasiti i posvetiti mu pažnju.


Pomoć detetu da izgradi samopouzdanje.

Veoma je važno da dete samostalno obavlja određene zadatke. Dozvolite detetu da pogreši i ne pokušavajte da sve popravite umesto njega i preuzmete stvar kad se desi problem. Roditelji često naslute da će se dete u određenom trenutku uplašiti i unapred pokušavaju da izbegnu takve situacije. Ovakvo ponašanje, međutim, samo pothranjuje dečji strah da samo ne može da se izbori sa takvom situacijom.


Postavljanje modela dobrog ponašanja. Roditelji na prvom mestu treba da pokažu da i sami umeju da ostanu mirni i pribrani.


Ponašanje koje ne pomaže kod dečjeg straha može da bude ako:


Priskačete detetu u pomoć suviše rano pre nego što ste mu dali šansu da samo pokuša. Iako to deluje sasvim prirodno, u situacijama u kojima roditelji uvek rešavaju problem, dete će i dalje razvijati strah koji ima umesto da se „uhvati u koštac“ sa njim.
Dozvoljavate detetu da uvek izbegava situacije koje ga plaše. Svaki put kad dozvolite detetu da izbegne ono čega se plaši, samo pojačavate i dodajete na značaju tom strahu.
Nestrpljivost roditelja. Nastojte da ostanete mirni i nemojte da prenosite svoj stres na dete. Pružite detetu vreme i mesto da se izbori sa strahom.


Kad treba potražiti pomoć stručnjaka

Stručna pomoć je potrebna ako primetite da strahovi sprečavaju dete u učestvovanju u aktivnostima koje želi i kojima se bave njegovi vršnjaci ili drugari u školi, vrtiću ili ulici. Bez sumnje, neka deca sama prevaziđu strahove, ali neka ukoliko ne dobiju pomoć stručnjaka mogu da doživaljavaju ozbiljan stres tokom života kao rezultat anksioznosti.


U svakom slučaju, ukoliko ste zabrinuti zbog nekog dečjeg straha, posavetujte se sa pedijatrom ili psihologom oko najboljeg načina za rešenje tog problema.


Plaši li se vaše dete određenih situacija? Na koji način mu pomažete da se suoči sa tim strahom i prevaziđe ga?

http://www.roditelji.me/blog/2010/10/19/razvojni-strahovi/

Razvojni strahovi
19/10/2010 5:59 pm | By: Dusko Mihailovic | No Comments

Piše: psihološkinja Itana KOVAČEVIĆ

Porijeklo straha smatra se da leži u urođenoj, adaptibilnoj, biološkoj reakciji organizma na moguću opasnost. Osoba osjeća strah kada procjenjuje da je ugrožena ona ili neka njena vrijednost i procjenjuje da ne može da se adekvatno suprostavi objektu ili situaciji koja je ugrožava. Znači, strah je korisno osjećanje jer doprinosi mobilizaciji i spremnosti organizma da se zaštiti i/ili zaštiti sopstvene vrijednosti.

Od samog početka, život djeteta pun je novih iskustava i izazova. Mnoga ga čine nespokojnim, ranjivim, često su neočekivana, čudna, ali postoje i ona koja ga umiruju i pružaju zadovoljstvo. I jedna i druga su najčešće u vezi sa bliskim osobama.

Razvojni strahovi traju određeno vrijeme, blijede, budu zamjenjeni drugim, a nekada se fiksiraju i traju čitavog života uz određen stepen kontrole. Na neki način svi kasniji strahovi se oslanjaju na ove primarne ili „izviru“ iz njih. Njihov intenzitet zavisi od načina umirivanja i prihvatanja od strane roditelja/staratelja (primarnih objekata) i razvijenog osjećanja povjerenja, sigurnosti i zadovoljstva u okviru odnosa roditelj/staratelj-dijete. Dakle, strahovi tokom razvoja djeteta su normalna pojava i često znak adekvatnog emocionalnog razvoja (npr. strah od odvajanja, strah od izmicanja podloge (padanja), strah od životinja, strah od gubitka ljubavi roditelja). Važno je obratiti pažnju na intenzitet straha, dužinu trajanja straha i da li strah zauzima centralno mjesto u dječjem svakodnenvom funkcionisanju, a u tom slučaju bi se trebalo obratiti psihologu/škinji.

Neki od razvojnih strahova, razumjevanje i manifestacija:

Strah od nepoznatih osoba javlja se u drugoj polovini prve godine. Dječija reakcija je obično plač, okretanje glave od stranog lica, tražanje bliske osobe, zagrljaja…, mada se ovakve intezivne reakcije djeteta mogu javiti i kada roditelj/staratelj drži dijete u rukama. Ovo ukazuje da dijete još ne opaža situaciju u cjelini i nema svijest da je zaštićeno, ali da je njegov misaoni aparat dovoljno razvijen da prepoznaje razliku između bliske osobe (roditelja/staratelja) i nepoznate. Intenzivne reakcije straha izazvane nepoznatim osobama, proizilaze iz razvojnog procesa kada dijete počinje sebe da razdvaja od objekata koji ga okružuju, a intezivno se emocionalno vezuje za bliske osobe. Zato babe, đedovi, prijatelji/prijateljice, ne bi trebalo da se razočaraju ukoliko im dijete (ovog uzrasta) ne poleti u zagrljalj! A roditelji, tada treba da pruže podršku djetetu i da ovakvo ponašanje ne definišu kao „on/ona je pretjerano vezan/a za mene“, jer strah će proći, ukoliko se sami roditelji/staratelji ne plaše te vezanosti. Potreban je izvjestan period prilagođavanja dijeteta na, za njega, novi svijet prepun različitih ljudi, a roditelji/staratelji su tu da ga ohrabre u razvijanju pozitivnog odnosa prema drugima i u tom procesu mu pruže sigurnost.

Strah od pada je jedna od manifestacija urođenog straha o gubitka oslonca, kao refleksne reakcije na koji dijete reaguje. Ovaj strah kasnije simbolizuje strah od odvajanja i često reaktivira intenzivno u periodu puberteta. Najčešće se manifestuje u košmarnim snovima, i ne posotoji osoba koja tokom odrastanja nije sanjala da pada i nakon buđena imala intnezivno osjećanje straha. Ovi snovi su znak prevazilaženja procesa odvajanja od bliske osobe (separacije), kao i sazrijevanje djeteta.

Strah od vještica, čudovištva, lopova javljaja se, najčešće na uzrastu od 3 do 6 godina. Imaginarni likovovi (npr. čudovišta) su za dijete realni, jer djetetov misaoni aparat nije razvijen toliko da razdvoji realnost od imaginacije – slike. Ovi strahovi se najčešeće javljaju pred spavanje, dijete je puno dnevnih utisaka, a mentalna kontrola popušta u stanju pospanosti. Značajne u prevazilaženju ovog straha su bajke, u kojima glavni lik, iako suočen/a sa raznim čudovištima, prijetećim iskustvima, uz sopstvene snage i pomoć bliskih drugih prevazilazi sve nevolje, i time djetetu postaje model, koji mu pomaže da izađe na kraj sa svojim strahovima. Čitanjem bajki otvara se i tema za razgovor sa djetetom, što roditeljima omogućuje razumjevanju dječijeg svijeta. U našoj kulutri, često je prisutna „vaspitna metoda“ prijetnjama odvajanjem u vidu likova koji će ih „oteti“, tipa: „ukoliko ne budeš dobar, doći će vještica i ponijeće te…“, što samo intenzivira strah i razvija nesigurnost djeteta. Ovakvi postupci roditelja samo otežavaju prevazilaženje ovog straha.

Strah od mraka, pojavljuje se u trećoj godini života i zadržava se do oko desete godine. To je period kada su djeca već u socijalnom i u kontaktu sa sobom, a zaspati znači izgubiti kontrolu, znači biti sam i prepustiti se. Istovremeno iz mraka „vrijeba opasnost“ svih likova, iz fantazije, koji ih ugrožavaju, ali i onih koji su im važni, čije funkcionisanje dijete još uvijek ne može da razumije, a ni da kontloše.

Važno je znati da sami roditelji, koji najčešće nijesu u potpunosti svjesni svojih vlastitih strahova, svoje strahove prenose na dijete. To je najčešće vidljivo u pretjernom zaštićivanju djeteta u situacijama koje ono može samo da savlada. Roditelji treba da budu svjesni da izraz njihovog lica predstavlja emocionalnu sliku koju dijete čita i na koju reaguje, time procjenjuje da li je neka situacija opasna ili nije, a to znači uplašen roditelj – uplašeno dijete.

Što ne/uraditi kada je dijete uplašeno?

Razlika dječijeg i straha odraslih je u tome što se djeca, najčešće, boje onoga što odrasli ne smatraju opasnim, pa iz toga često proizlazi nerazumjevanje i pogrešan odnos roditelja prema dječjem strahu.

ZATO NEMOJTE:

Potcjenjivati, umanjivati strah vašeg djeteta: „ma, nije to ništa“, „nije strašno“, „čudovišta ne postoje“, „nije valjda da se bojiš mraka, pa ti si veliki dečko/velika djevojčica“;
Nasilno „čeličiti“ djete, gurajući ga u susret strahu, tjerajući ga da radi baš ono čega se boji;
Uticati na razvijanje strahova kod djece prezaštićivanjem: „Opasno je da ideš sam, jer tamo stanuje baba-roga“;
Ismijavati dječije strahove, šaljivo ih prepričavajući drugima;
Forsirati rodne sterotipe: „dječaci su hrabri, oni ne smiju da se boje“.

I UMJESTO TOGA:

Zagrlite uplašeno dijete, potapšite, poljubite, jer ono prvenstveno želi da bude zaštićeno i umireno, tako da mu prvo pružite emocionalnu podršku;
Prihvatite strah vašeg djeteta kao realan, razgovarajte sa njim, ukažite mu na neke od mehanizama prevazilaženja straha: npr. kako da dišu duboko, zamisle da to strašno čudovište radi smiješne, zabavne stvari…;
Stavite djetetu do znanja da ste tu da ga zašitite: „ja sam tu da te zaštitim“, „kad god si uplašen/uplašena, pozovi me“;
Postepeno suočavajte dijete sa izvorom straha, pravite „male korake“ i pohvalite dijete za svaki napredak;
Vodite računa da dijete u svojoj dnevnoj rutuni ima puno fizičke aktivnosti jer ona umanjuje nivo stresa;
Čitajte bajke djeci i razgovarajete o njima;
Vodite računa koje emisije, crtane i filmove gledaju vaša djeca, razgovarajte o tome što gledaju;
Ako se dijete boji mraka, treba mu dopustiti da ima upaljeno svijetlo tokom noći, i ne zaboraviti da ima pravo na svoje „rituale“ prije spavanja (igračku, ćebence, čitanje priča…);
Razgovarati sa djetetom o tome čega ste se sve vi bojali kad ste bili mali.

Proces prevazilaženja strahova kod djece veoma je važan za njihov zdrav emocionalni razvoj, tako da se od roditelja očekuje stpljenje, nježnost i otvorena komunikacija sa djetetom.

Simona, odlichna je tema i prilozi koje si nakachila, mada bi mogla da ide i na roditeljstvo uopceno, ne samo za usvajanje. Vidim da je prvi problem bash specifichan za usvajanje, ne znam shta bih ti savjetovala osim shto vec primjenjujesh. Nadam se da ce Vilenjak vremenom izrasti iz tog.

Shizika,
hvala. Ti problemi koje smo imali bili su pre više od godinu dana tako da su u medjuvremenu rešeni. Znam da ovi članci mogu i na roditeljstvo nego sam ih stavila ovde pošto već tema postoji. Sem toga značajni su čini mi se za usvojenje jer nam govore o tome koji su uobičajeni strahovi dece a onda mi možemo da izdvojimo one dodatne koji proizlaze iz usvajanja ako ih ima.

Ne znam što napisah Shizici da su rešeni... Možda je u tom periodu Vilenjak bio sigurniji pa sam ja mislila da je strah od stana završen. Naravno,mnogo je to manje nego u početku. Ali ne mogu da verujem da se i skoro dve godine nakon dolaska plaši ne uvek ali često da ide iz sobe u sobu a u wc-u ga još uvek čuvamo! Traži tako, zove nas, često neće u wc dok ne stanemo da ga čuvamo.   Ja stalno pokušavam nekim veštinama npr da kažem da ja peglam a on da ode da se umije i opere zube, žurimo pa ga to nagovaram da obavi i sl... Ma ne, sedi pored mene dok peglam i čeka da ja krenem. Počela sam i malo da mu zameram, da govorim da nema čega da se plaši, da mora da nadvlada strah, da nas to ometa u poslovima jer ja stalno moram da idem po stanu kao pratnja, ništa ne možemo paralelno da obavljamo... Da li će to imati efekta ne znam ali nekako mi se čini da sve to predugo traje ili je kod neke dece tako... Nadam se da samo neće kao petnaestogodišnjak da traži da ga pratim od sobe do sobe i čuvam u wc-u   Pretpostavljam da će imati neki rok trajanja, pitam se samo koliko...