Najveći srpski greh
4 posters
KUTAK :: KAFANICA ;) :: BlaBlaBla
Strana 1 od 1
Najveći srpski greh
od dr mali pariz 23/10/2010, 13:24
Свети Владика Николај
Hајвећи српски грех
Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?
Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.
И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.
Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.
Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.
Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...
Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца...
Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...
Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.
Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...
Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!
А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.
И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...
Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.
Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."
Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...
Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.
Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.
Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.
Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.
И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.
Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Никада. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.
Свети Владика Николај
Hајвећи српски грех
Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?
Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.
И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.
Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.
Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.
Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...
Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца...
Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...
Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.
Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...
Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!
А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.
И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...
Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.
Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."
Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...
Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.
Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.
Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.
Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.
И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.
Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Никада. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.
Свети Владика Николај
dr mali pariz- Broj poruka : 22885
Godina : 46
Location : mali pariz
Datum upisa : 29.01.2010
Re: Najveći srpski greh
od HappyGirl 25/10/2010, 21:54
Najveći greh po mom mišljenju je oholost ili gordost, sledi ga sebičnost...
Što se nestrpljenje tiče mm mi kaže ti bi sve i sada tj. budi malo strpljiva. Ipak kada gledam sebe od pre jednu deceniju i sada, primećujem da je iskustvo učinilo svoje i da sam strpljivije nego što sam bila.Opet shvatam da imam i te kako da radim na sebi i da mi još uvek nedostaje strpljenja i ne samo strpljenja...Uz Božju pomoć verujem da jedan tako grub i običan kamen kakav sam ja može biti izbrušen. Borim se, trudim i nadam...
U svakom slučaju zanimljiv tekst.Hvala Mala!
Što se nestrpljenje tiče mm mi kaže ti bi sve i sada tj. budi malo strpljiva. Ipak kada gledam sebe od pre jednu deceniju i sada, primećujem da je iskustvo učinilo svoje i da sam strpljivije nego što sam bila.Opet shvatam da imam i te kako da radim na sebi i da mi još uvek nedostaje strpljenja i ne samo strpljenja...Uz Božju pomoć verujem da jedan tako grub i običan kamen kakav sam ja može biti izbrušen. Borim se, trudim i nadam...
U svakom slučaju zanimljiv tekst.Hvala Mala!
HappyGirl- Broj poruka : 13681
Location : Uvek na oblacima :)
Datum upisa : 05.12.2007
Re: Najveći srpski greh
od dr mali pariz 5/1/2011, 00:00
da,ima tačnosti u tvojoj prvoj rečenici,ali svakako svašta može tu da se navede.Nestrpljenje je više kao mana,nego greh,ali eto,htedoh da obrazložim svoj potpis,nad kojim svako mora makar malo da se zamisli...
dr mali pariz- Broj poruka : 22885
Godina : 46
Location : mali pariz
Datum upisa : 29.01.2010
Re: Najveći srpski greh
od Struzzo 8/1/2011, 08:50
Ja otkako znam za sebe uvek sam bila nestrpljiva. To nestrpljenje me je često koštalo mnogo uzaludnog nerviranja, suza, besmislenih svađa....a često mi je i donosilo mnogo toga dobrog...povezano sa fokusiranošću, upornošću i ubeđenošću nekako sam brže dolazila do onoga šta mi je bio cilj.
Ove godine želje, htenja i borbe za roditeljstvom su doprinele da zastanem, da se zapitam, da se ugledam i upoznam....da se menjam. Naučila sam šta je čekati. Ne odmah. Ne lako.
Polako sam shvatila da ipak ne zavisi sve od mene.
Sviđa mi se tvoj potpis, Paris. I kad god ga ugledam i pročitam, ja se iznova ponešto zapitam. Nameće par racionalnih pitanja. I polemisanja. Nije meni bez razloga jedan od omiljenih pisaca - Dostojevski.
Ali, i to sam shvatila...nekada i u nečemu ne možemo se pozivati na suštu racionalnost, nekada nemamo objašnjenja, nemamo krajnje odgovore.
Ali moramo da imamo ljubav...zar ne...
Ove godine želje, htenja i borbe za roditeljstvom su doprinele da zastanem, da se zapitam, da se ugledam i upoznam....da se menjam. Naučila sam šta je čekati. Ne odmah. Ne lako.
Polako sam shvatila da ipak ne zavisi sve od mene.
Sviđa mi se tvoj potpis, Paris. I kad god ga ugledam i pročitam, ja se iznova ponešto zapitam. Nameće par racionalnih pitanja. I polemisanja. Nije meni bez razloga jedan od omiljenih pisaca - Dostojevski.
Ali, i to sam shvatila...nekada i u nečemu ne možemo se pozivati na suštu racionalnost, nekada nemamo objašnjenja, nemamo krajnje odgovore.
Ali moramo da imamo ljubav...zar ne...
Struzzo- Broj poruka : 7041
Godina : 48
Location : Beograd
Datum upisa : 27.09.2008
Re: Najveći srpski greh
od lena 8/1/2011, 10:48
Hvala ti sto si postavila ovaj tekst... trebalo bi da ga citam svako jutro...
"Nestrpljenje je pobuna protiv onog 'neka bude volja Tvoja" - o tome toliko razmisljam ovih dana...
"Nestrpljenje je pobuna protiv onog 'neka bude volja Tvoja" - o tome toliko razmisljam ovih dana...
lena- Broj poruka : 4087
Godina : 53
Location : Beograd
Datum upisa : 18.02.2010
Re: Najveći srpski greh
od dr mali pariz 8/1/2011, 18:14
Da devojke,znala sam da imam -po tom pitanju-istomišljenike.
To je to-mladost uglavnom nosi nestrpljenje,i ne samo mladost,već i nezrelost,tako je to.Ja sam tek,suočivši se sa jako velikim problemima u životu,počela da sazrevam,od neke svoje 23.godine.
Ali,čini mi se,kako sam tek ušla u priču steriliteta,da tek sa svakim neuspehom se više učvršćujem u svom potpisu i činjenici da ni po hleb ne mogu preko reda,a posle mi se uvek kaže i zašto.
To je to-mladost uglavnom nosi nestrpljenje,i ne samo mladost,već i nezrelost,tako je to.Ja sam tek,suočivši se sa jako velikim problemima u životu,počela da sazrevam,od neke svoje 23.godine.
Ali,čini mi se,kako sam tek ušla u priču steriliteta,da tek sa svakim neuspehom se više učvršćujem u svom potpisu i činjenici da ni po hleb ne mogu preko reda,a posle mi se uvek kaže i zašto.
dr mali pariz- Broj poruka : 22885
Godina : 46
Location : mali pariz
Datum upisa : 29.01.2010
KUTAK :: KAFANICA ;) :: BlaBlaBla
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|