Mala velika pitanja oko usvajanja

Ovu temu sam zamislila kao pitanja vezane za usvajanje i ono pre/posle koja su sitnice mozda ali nas nesto muce a nismo negde na netu nasli odgovor na njih... Postavicu ja nekoliko u sledecem postu da pojasnim, nego necu da zatrpavam ovaj prvi post jer nisam mislila da samo ja postavljam pitanja i da su samo to pitanja za ovu temu...

Odlicna tema Simona.Usvajanje mi do skoro nije bila opcija ,bila sam spremna na zivot bez dece ali......Slusajuci iskustva ljudi koji su usvojili decu ,citajuci o tome ,moje misljenje se polako menja.Imacu verovatno milion pitanja!

Jedno pitanje je: da li ste vi vec imali spremljenu sobu za dete onda kada su dolazili psiholozi kod vas? Citala sam da bi bilo pozeljno da dete ima svoju sobu. Mi imamo tu decju sobu ali posto deteta za sad nema to je za sad radna soba i meni je malo besmisleno da sad tu sobu preuredjujem kad do usvajanja moze proci ko zna koliko vremena, sem toga malo mi je avetinjski da je sredjujem sad. A moja majka kaze da to znaci da nemam decju sobu, kako cu da pokazem radnu sobu i kazem da je decija...

Drugo: Citala sam da je dozvoljena granica razlike u godinama roditelj/dete kod nas 45 godina. Ali moja drugarica je pre neki dan isla u centar za socijalni rad a zeli da usvoji bebu i njoj su rekli da razlika mora da bude do 40 Ja vec sad ne ispunjavam to a do jeseni kad krenemo, bicu jos starija... Da li postoji neki poseban propis za bebe ili su oni njoj to pogresno rekli?

Trece pitanje je daleka buducnost ali da postavim i njega... Na drugoj temi sam videla da je jedna od vas rekla da je u skoli roditeljstva receno da kad dete krene u skolu pozeljno je da se kaze ucitelju ili uciteljici a i da ona pred celim razredom kaze da je dete usvojeno. Ovo prvo mi je u redu ali ovo drugo Ti psiholozi mora da su odavno bili u skoli pa zaboravili kako to izgleda. Nisu sva deca dobra, tolerantna bica pa da pruzaju drugoj deci podrsku i razumevanje. Naprotiv znaju da dete sa naocarima zovu cora, za deckom koji ne voli fudbal i vise se druzi sa devojcicama vikace da je zenski petko i sve tome slicno... Ja mom detetu to uopste ne zelim da priredim. Naravno da ce ono znati da je usvojeno ali tu informaciju moze da podeli sa onima sa kojima zeli, koje prepoznaje kao bliske a ne da polaze racune svima. To cu ja njima isto reci ako nam budu to u skolici savetovali, ali me zanima da li su to vama rekli, kako ste reagovali, sta mislite o tome?

Imam ja jos nedoumica ali 'ájd dosta tri za pocetak...

djole39 ::Odlicna tema Simona.Usvajanje mi do skoro nije bila
opcija ,bila sam spremna na zivot bez dece ali......Slusajuci iskustva
ljudi koji su usvojili decu ,citajuci o tome ,moje misljenje se polako
menja.Imacu verovatno milion pitanja!

Hvala ti Djole, nadam se da ce tema zaziveti...

Ja sam uvek zelela usvojeno dete, ali nekako nisam mislila da ce i doci
do toga, no eto sad se nadam da hoce... Ali mom muzu isto kao tebi to
nekad nije bila opcija, pricala sam vec na drugom
topicu... No otkako je prelomio sad je i on sav u tome i ne osecam
nikakav otpor te se nadam da cemo uspesno proci postupak usvajanja, bas
sam negde sa Keti pricala da ne treba da se krece u postupak dok osoba
sama sa sobom nije sigurna...

ne znam sta o tome da ti kazem, ali mislim da to "reci - ne reci' treba prepustiti savetu psihologa. Oni se ipak bave time, i dobro znaju sta rade.
Ja sma isla i u obdaniste i u osnovnu i u srednju skolu sa decom iz doma za nezbrinutu decu. Svi su ih prihvatili ok, ali su ih jedna te ista deca kad god im nesto nije po volji zvali neprilagodjenim nadimcima i zadirkivali. Preostali su bili super....deca su surova, potpuno si u pravu. moram priznati da su tu umnogome pomogle vaspitacice i nastavnici po skoli, pa je to vremenom jenjavalo.....

[quote="Simona"]

djole39 ::

ne treba da se krece u postupak dok osoba
sama sa sobom nije sigurna...

Prosle godine su nasi najbolji prijatelji krenuli u pricu usvajanja ,prosli skolicu ,sve obilaske ,kontrole...i za divno cudo posle 3 meseca su ih pozvali da dodju i vide devojcicu od godinu dana (bas kao sto su i zeleli).Pozvala me je telefonom sva uplakana i samo ponavljala -ne mogu,nisam spremna,bojim se....
Odustali su....vise nijedno od njih nije isto,kao da se nesto ugasilo u njima.Gledala sam ih u toku priprema ,bili su tako srecni,tako veseli ,sta se to desilo u njihovim glavama ne znam.....bojim se toga.

Inace ,oni imaju jako mali stan i kad su im dolazili u obilazak nisu imali decju sobu ,samo su objasnili kako planiraju da na naprave deciji kutak.

I to je ok Djole. Do karaj ne znamo kako cemo se osecati, dok se negde ne nadjemo. oni su i to rascistili sa sobom, i verujem sada mogu normalno da uplove u njihova zajednicki zivot, znajuci za uvek da ih je dvoje. malo li je......nema nedoumica vise.....kako je to doooobrooooo....

Prvo, super što si otvorila ovu temu, Simona!! -)))

Simona ::Jedno pitanje je: da li ste vi vec imali spremljenu sobu za dete onda kada su dolazili psiholozi kod vas? Citala sam da bi bilo pozeljno da dete ima svoju sobu....

Drugo: Citala sam da je dozvoljena granica razlike u godinama roditelj/dete kod nas 45 godina. Ali moja drugarica je pre neki dan isla u centar za socijalni rad a zeli da usvoji bebu i njoj su rekli da razlika mora da bude do 40 Ja vec sad ne ispunjavam to a do jeseni kad krenemo, bicu jos starija... Da li postoji neki poseban propis za bebe ili su oni njoj to pogresno rekli?

Trece pitanje je daleka buducnost ali da postavim i njega... Na drugoj temi sam videla da je jedna od vas rekla da je u skoli roditeljstva receno da kad dete krene u skolu pozeljno je da se kaze ucitelju ili uciteljici a i da ona pred celim razredom kaze da je dete usvojeno. Ovo prvo mi je u redu ali ovo drugo

1. Mi kao vi imamo sobu koja je sve ove godine predviđena za dečiju, ali dok deca ne dođu ona nam dođe kao radna soba.
Pre posete, na jednom od sastanaka psiholog i pedagog tražili su od nas pojedinačno (znači, nismo znali šta ono drugo radi) da nacrtamo na belom pariru A4 formata raspored u našem stanu, tj. za nas najznačajnije delove stana, ovog sad, sa nas dvoje, bez dece, a na drugom papiru da nacrtamo isto to ali sa detetom. Mislim da im je to dovoljno govorilo. Drugo, kad su došli u posetu naravno da nisu očekivali spremnu dečiju sobu, mislim da nam to ne bi donelo neke poene, naprotiv...meni deluje malo jezivo da imamo unapred spremnu dečiju sobu...I ne znači da ako je nemamo trenutno, da je nećemo imati. I one to vrlo dobro razumeju..Baš smo komentarisale gde bismo mogli staviti krevetac u odnosu na prozor i tako to...Kao svaki roditelj...Normalno je da niko i pre trudnoće ne uređuje sobu za dete.
2. Da, tako piše u zakonu. Problem je, Simona, što svi žele bebe ( a malih, zdravih beba je najmanje) ...svi usvojitelji...i oni od 20 i nešto godina, 30 i nešto i 40 i nešto...tako da ne znam koliko su onda šanse jednom paru vaših godina da relativno brzo dođe do deteta, ako insistirate na tom uzrastu..i kako će na to da gledaju psiholog, pedagog i ostali u vašem Centru.
3. Da, poželjno da svima u vašem okruženju kažete da je dete usvojeno. Jedna žena u našoj grupi na časovima Školice roditeljstva se bunila zašto treba reći učiteljici da je dete usvojeno?! I nikako nije mogla da shvati da je učiteljica ili učitelj u tom školskom uzrastu deteta vrlo bitna figura za njega.I da će ta učiteljica/učitelj ako je pravi pedagog naći modus da tom detetu bude prijatno u njegovom okruženju, možda ne direktnom pričom nego kroz adekvatan sadržaj pričati o usvajanju kao jednoj vrsti roditeljstva koja nije nešto čudno, ako nije uobičajeno, kao i to da budeš usvojeno dete...Znači, slažem se da je ružno da se dete pokloni i predstavi odeljenju: Ja se zovem...i usvojen sam...Ali treba da se stvori atmosfera u njegovom okruženju da ne treba da se stidi toga i da je to tako, ništa neobično i strašno. A deca kao deca mogu ga zezati po milion osnova...Nema konačnih recepata kako se braniti od prostih i zlih u životu, njih će uvek biti...Mora se raditi najpre na detetu, da bude ispravan, jak, stabilan i pametan čovek u životu.

Djole kako tuzna prica

Mi smo jednom vec bili kod psihologa u centru za socijalni rad, pisala sam to i on nam je rekao da su muskarci uglavnom ti koji odustaju i nisu sigurni... i da zato uglavnom u postupku usvajanja vise pitanja postavljaju muskarcu, da bi videli stepen njegove resenosti za usvajanje... A eto u tvom primeru i zena je odustala i to kad su sve prosli i dosli po dete...

Ja se ne bojim, bojim se tog postupka, psihologa koji nas ispituju ovo i ono, tj to mi je onako neprijatno... ali dobijanja deteta i da cu odustati kad ga vidim, to se ne bojim... Naravno da imam i imacu neku vrstu straha jer nije to mala odgovornost a i drugo je igrati se sa kumcicima pola dana a drugo imati dete na stalnom staranju... Neka doza straha je cini mi se i dobra jer pokazuje da nisam to dete ispred sebe i celu situaciju neozbiljno shvatila. Ali ne verujem da ce me neki strah nadvladati pa da odustanem sasvim. Sto rece Eni na jednom drugom topicu - tolike zene su izasle na kraj sa materinstvom, pa sto ne bih i ja uspela u tome?

Hvala ti Struzzo na odgovorima :)

Nisam te razumela samo da li je tacno ono sto ja mislim tj da razlika moze da bude 45 god ili informacija koju su dali mojoj prijateljici da je to 40 god? Mi svakako necemo insistirati na bebi, stavicemo visu granicu, nekoliko godina sigurno (jos se nismo precizno dogovorili ali hocemo do tada) samo me je interesovalo da li nas je zakon vec iskljucio kao potencijalne usvojioce bebe...

Sto se ucitelja/uciteljice tice razumno je to sto kazes... Meni nije on/ona toliko sporan/a koliko druga deca i to saopstavanje celom razredu. Treba li onda razredu da se saopstava ako je dete odraslo samo sa majkom, ili se roditelji razveli ili su poginuli pa dete zivi sa babom ili ujakom? Hocu da kazem da ima mnogo porodica koje nisu idealne iz ovog ili onog razloga a i za te idealne spolja pitanje je kakve su iznutra... Mislim da je bolje da ucitelji decu uce da deca mogu odrastati u raznim uslovima i da zbog toga nisu ni manje voljena, ni manje srecna, ni manje vredna. A pojedinacne slucajeve da ostave deci da resavaju tj to sto moje dete zna da je usvojeno i to lepo prihvata a pretpostavimo nece da deli tu informaciju sa nekim nasilnikom spada upravo u tu odbranu od prostih i zlih.

cufta ::ne znam sta o tome da ti kazem, ali mislim da to "reci - ne reci' treba prepustiti savetu psihologa. Oni se ipak bave time, i dobro znaju sta rade.
Ja sma isla i u obdaniste i u osnovnu i u srednju skolu sa decom iz doma za nezbrinutu decu. Svi su ih prihvatili ok, ali su ih jedna te ista deca kad god im nesto nije po volji zvali neprilagodjenim nadimcima i zadirkivali. Preostali su bili super....deca su surova, potpuno si u pravu. moram priznati da su tu umnogome pomogle vaspitacice i nastavnici po skoli, pa je to vremenom jenjavalo.....

Da, na to sam mislila... Ne kazem da je necu prihvatiti savete ali cu razgovarati sa njima, reci otprilike ovo sto sam ovde pisala... pa cu videti sta ce oni reci, a dotle mi pricamo :)

Imam jos jedno pitanje - ranije sam citala da postoji neko vreme prilagodjavanja deteta, tj da usvojitelji prvo dolaze u dom, pa uzmu dete na vikend, pa ga vrate u dom i tako prodje nekoliko meseci pre nego sto dete dodje za stalno... E sad u dnevnicima nisam to videla, kao da su odmah dosla... Da li se to nesto menjalo ili mozda samo kad su bebe u pitanju nema tog toka navikavanja?

Komplikovana procedura za usvajanje


07:58 13.10.2009. / Izvor: Danas
U
toku prošle godine u Beogradu je usvojeno 39 mališana, podaci su
Gradskog centra za socijalni rad. Marija Milić iz ove gradske ustanove
kaže da se podaci obrađuju na godišnjem nivou, tako da još nemaju
precizne podatke za 2009. godinu, ali da je prema njenim saznanjima u
proteklih mesec dana usvojeno troje mališana.

Da bi dete bilo usvojeno neophodno je da njegov pravni status bude
precizno određen, što znači da su se biološki roditelji u zakonskom
roku odrekli svih prava u vezi sa njim i dali saglasnost da usvojenje
njihovog deteta bude oblik socijalne zaštite.

Najčešće se dešava, kaže Marija Milić, da majka ne može da se stara o
detetu i traži smeštaj unutar socijalne zaštite. Tačnije, majka daje
saglasnost, a Centar za socijalni rad je taj koji procenjuje šta je to
što je najbolje za dete, bilo da je to smeštanje u instituciju sistema,
hraniteljsku porodicu ili će ono biti dato na usvojenje. Dešava se da
ako roditelji nisu u stanju da brinu o detetu, ono može biti povereno i
nekom bližem ili daljem srodniku, koji će preuzeti dalje staranje o
mališanu.

- Za dete je najvažnije da ima stabilan vid smeštaja i porodičnu
sredinu spremnu da ga prihvati. Naravno da budući usvojitelji imaju
svoja očekivanja u vezi sa detetom koje su spremni da prihvate.
Međutim, kako prolazi proces obuke, njihove predstave o detetu koje
žele da prihvate, menjaju se i postaju realne. Najčešće su spremni da
prihvate zdravo dete, bez posebnih potreba i smetnji u razvoju i to do
dve godine i od tri do pet godina starosti - kaže Milićeva.

Ona dodaje da nešto starija deca, od sedam pa na dalje, imaju manji
broj usvojitelja koji su spremni da ih prihvate. Činjenica je da je
problem pronaći usvojiteljsku porodicu za decu starijeg uzrasta.
Porodičnim zakonom predviđeno je da gornja granica potencijalnih
usvojitelja i razlika među njima, ne sme da pređe 45 godina.

Što se tiče pola, nema bitnih razlika u broju zahteva da usvoje
devojčicu ili dečaka - objašnjava naša sagovornica. Većina usvojitelja
ređe se odlučuje za usvajanje dece romske nacionalnosti ili dece sa
smetnjama u razvoju. Kada je reč o usvajanju dece sa razvojnim
teškoćama, ona objašnjava da je procedura identična.

Pored bračnih parova, potencijalni usvojitelj može da bude i pojedinac,
međutim, za to je potrebna posebna dozvola Ministarstva rada i
socijalne politike, kaže Milićeva. Ona ističe da motiv za usvojenje
uglavnom imaju parovi koji iz bilo kog razloga nisu u mogućnosti da
biološkim putem dobiju dete, ali bilo je i slučajeva, doduše retko, gde
su usvojitelji bili i oni koji već imaju decu, ali su želeli i da nekom
mališanu pruže bolje uslove života.

Neophodan period prilagođavanja

Proces usvajanja može da potraje jer je neophodno da se pribavi
određena dokumentacija. Nakon toga potencijalni usvojitelji prolaze
kroz procenu stručnog tima Centra, i prolaze obuku. Ako zadovolje sve
kriterijume, dobijaju ocenu opšte podobnosti za roditelje i tada se tek
prijavljuju u jedinstven registar usvojitelja.

Od tog trenutka, na listi su čekanja za dete kome Centar za socijalni
rad traži porodicu. Kada dete stigne u porodicu, sledi period
prilagođavanja od šest meseci, i ako on bude uspešan, dolazi do
usvojenja, odnosno usvojitelji postaju roditelji pred zakonom.

Tu su odgovori na tvoja pitanja u vezi sa zakonom i propisanom razlikom...ne piše donja, već samo gornja granica. Drugo, u vezi sa prilagođavanjem...Naravno da je bitna postupnost...prvo se viđate na par sati, pa sve duže...Mislim da su u tome pisale u dnevnicima cure koje su usvojile. -)

Simona ::

Sto se ucitelja/uciteljice tice razumno je to sto kazes... Meni nije on/ona toliko sporan/a koliko druga deca i to saopstavanje celom razredu. Treba li onda razredu da se saopstava ako je dete odraslo samo sa majkom, ili se roditelji razveli ili su poginuli pa dete zivi sa babom ili ujakom? Hocu da kazem da ima mnogo porodica koje nisu idealne iz ovog ili onog razloga a i za te idealne spolja pitanje je kakve su iznutra... Mislim da je bolje da ucitelji decu uce da deca mogu odrastati u raznim uslovima i da zbog toga nisu ni manje voljena, ni manje srecna, ni manje vredna. A pojedinacne slucajeve da ostave deci da resavaju tj to sto moje dete zna da je usvojeno i to lepo prihvata a pretpostavimo nece da deli tu informaciju sa nekim nasilnikom spada upravo u tu odbranu od prostih i zlih.

Upravo sam ti to rekla. Naravno da se neće svima transparentno davati do znanja da je usvojen, ali valjana učiteljica od toga neće napraviti farsu, naprotiv... Ali, sam ti navela slučaj te žene u školici koja samim pitanjem "zašto reći učiteljici da je usvojen" pokazuje da ona sama nije dobro shvatila i "svarila" ideju da usvaja dete i da mora ona sama da shvati da bolje da detetova okruženje sazna od nje da je usvojeno i da je to nešto najnormalnije nego da prećutkivanjem dovede svoje dete u raznorazne neprijatne situacije.

Struzzo,
hvala ti puno :) Sad sam mirnija... nemam vise pitanja, bar za sada

Ali mozda ima neko drugi pa da i ja pomazem...

ni ja ...
Struzzo, ti si sve do sada saznala i prikupila.

Moje pitanje koje me najvise muci.
Da li biloski roditelji ,ikada ,imaju prava da znaju ko je usvojilac njihovog deteta?